проф.Сандра Плазибат
У октобру 2017. желимо да обележимо 125 година од рођења Иве Андрића, нашег јединог Нобеловца који је светом пронео име српске књижевности причајући приче са простора који је и данас многима мистерија. Много тога је о Иви већ речено и написано, па понављати чињенице није наш циљ. Циљ нам је да, ако будемо знали како, приредимо и напишемо понешто о њему на начин који ће сведочити о томе да личност и дело нису заборављени генерацијама касније, у временима подједнако тешким и чудним каква су била и Ивина. Много је историје, политике, предела, личности и судбина у његовим делима да нам буду вечна инспирација и путоказ како " Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке, своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.”
Ево Иве Андрића кога можда још нисте срели!
Ако хоћете да осудите некога, без суђења и без пресуде, осудите га на дуго чекање са неизвесним ишодом. Ако је заборав најгори облик смрти, онда је чекање на нешто што волите најгори облик живота. Чекати дуго, само са трачком наде да ће дугачак и самотни пут на крају имати срећно одмориште, то живот чини великом муком, макар био успешан и богат славом и женама, какав је био Андрићев.
Болешљив и усамљени дечак, сироче поред живе мајке која га је, после ране смрти његовог оца, морала дати тетки и течи у Вишеград, вазда је остао затворен и срамежљив када су емоције биле у питању. Мајке је остао жељан читавог живота, гајио је огромно поштовање за њу, младу удовицу која је морала да се због немаштине одрекне и љубави свог детета. Гајио је и љубав, али не ону праву, доживљену синовску љубав која памти мирисе и топлину мајчиног скута, него више љубав самилосницу, разумевање и учествовање у несрећном животу жене која му је, чудним и замршеним судбинским путевима, додељена да му буде мајка. Чини се, кад се погледа на повелику плејаду жена које су прошле кроз живот Иве Андрића, да су му и друге жене некако судбински долазиле. Никада се није превише трудио око њих, а неке су му биле одане и волеле га до краја свог и његовог живота. Већина је била безимена. Дискретан и тајанствен, као да се самом себи извињавао што је био привлачан лепим дамама; није откривао њихова имена и спаљивао је писма оних за које се зна да су постојале, неке дуже а неке сасвим кратко, неке запамћене а више њих само као ођек нечега што је, младом и згодном дипломати и књижевнику, морало да западне као усуд. После сиромашне и болешћу начете младости, после мариборског казамата у коме је провео годину дана као политички затвореник по повртаку са студија у Кракову, живот младога Ивана (тада се још потписивао као Иван) добија сасвим другачији правац. Његов ментор и човек који му је, буквално, спасио живот интервенишући за њега, најзаслужнији је за тај срећни обрт. Професор, др. Тугомир Алауповић се заузима за интелигентног а болешћу начетог младог писца који је на њега оставио дубок утисак. У октобру 1919. године постављен је у Београду за чиновника у Министарству вера. Иако задојен Босном која је остала да живи у сваком делићу његовог бића, Београд и Иво су се заволели и пригрлили одмах. Наместио се он у београдским књижевним круговима као делић слагалице која је недостајала. Милош Црњански и Станислав Винавер су му били не само колеге по перу него и присни пријатељи. Млади а пуни талента и енергије која је врцала из њих, образовали су књижевни кружок који се сакупљао у кафани Москва. Тамо се окупљао цвет тадашње београдске интелигенције, а са њима и девојке које су се отргле патријахалној представи девојака-удавача и биле слободних мисли и понашања за оно време: скраћивале косу, шминкале се, читале, интелектуално расправљале са мушкарцима а неке, богами, и пушиле дугачке и танке цигарете, саблажњиво за оно време! Некако у то време и у таквој атмосфери појавила се и Вера Стојић, жена која је на најнесебичнији начин волела Андрића, видела у њему великана и када то није био нити веровао да ће бити. Била му је пријатељ, сарадник, другарица, дружбеница, после његове смрти и извршилац тестамента, добра вила која је бдела над њим а никада га није имала само за себе. Извесно је да нису били само пријатељи. Она је њему била ослонац али не и љубав, а он је њој био све на свету. Иако се у свему ослањао на њу, никада јој није посветио ниједно дело, за њу је имао поштовање али не и љубав. Велико поштовање и уважавање као замену и извињење што је није могао волети. Одмерен и лепог држања, вредан и одговоран, Иво Андрић је напредовао у каријери. Већ 1920. бива постављен при Посланству у Ватикану, а наредне године као вицеконзул у Грацу. Иво Андрић у дипломатији Тако почиње његова дуга и успешна дипломатска каријера. Током службовања по посланствима и конзулатима у разним европским престоницама, сретао је жене; боље речено, оне су сретале њега. Он је био мало емотивно заинтересован, није се везивао ни за једну. Живот му је био испуњен послом, а празнину која је постојала у дубини његовог самотног карактера испуњавао је писањем. Није Иво Андрић био ни уображен ни надобудан. И у то време је био лепих манира, способан да води сваки разговор са лакоћом; увек је веома полагао на одећу и уредност у појави, господштина је избијала из њега као да није био сиромачни босански дечак одрастао на обалама Дрине у Вишеграду. Године беспрекорног рада у дипломатији донеле су му круну у каријери када је, 1939, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. У то време је већ имао неколико објављених збирки приповедака и песама у прози, као и први део триптиха Јелена, жена које нема. За овај омаж тајанственој жени која постоји само у машти и сновима писца, али постоји тако да прожима сваки тренутак и сваку мисао, прво се мислило да је пишчева фантазија. Међутим, како је Јелена добијала нове описе чежње и недостајања које је болело са страница књиге, постало је јасно да она није митска творевина него неко чије физичко одсуство из живота оног ко је писао представља жељу која замењује све друге жеље и стоји на улазу тог срца као стражар који никога не пропушта унутра. Тек много година касније откриће се ко је Јелена. Милица Бабић Са Милицом Бабић – Јовановић и њеним мужем Ненадом Јовановићем Андрић се упознао још у Београду. Везивало их је босанско порекло и љубав према књижевности. Милица и Ненад су били познати пар у Београду и њихов салон је био вазда отворен за писце и уметнике. Нису имали деце и призивали су и волели друштво. Обоје лепи и образовани, били су добри гости и домаћини интелектуалним круговима престонице. Овај млади и наочити пар долази у Берлин на захтев амбасадора Андрића. Ненад добија посао у посланству а Милица улогу домаћице на пријемима, с обзиром да је амбасадор неожењен. Извесно је да је ова веза била дубоко емотивна али и платонска. Вероватно је за то заслужна Милица, која је у свог мужа била заљубљена као, уосталом, и пола женског Београда. Иви Андрићу нису били страни излети са удатим женама, па чак ни скандали. Један такав је потресао београдску чаршију 1925., када су из масонске ложе “Препород” били искључени Иво Андрић и Густав Крклец. Иако су масонска браћа заклета на ћутање, ипак је разлог процурио на улице и сазнало се да је Иво имао аферу са Персидом, женом свог кума! Данима су брујали салони по граду, што је резултирало Крклецовим разводом од супруге. Иво је са кумом изгладио односе много година касније, објашњавајући да је страст која је букнула између њега и Персиде “обичан летњи пљусак, како дође, тако и оде”. Оно што је тај исти нестални и ненамерни заводник осећао према супрузи свог колеге није никако била страст. Била је то љубав, прва и једина у његовом животу, она која оставља белег и пре него се оствари. Није Андрићу службовање у Берлину било лако. Дошао је дан пред Хитлеров рођендан, који је прослављен великом ломачом на којој су спаљене књиге које су оцењене као неподобне. Ужаснут вандализмом тог чина а обавезан да му присуствује, као ђаче је узео једну књигу са згаришта и сакрио под капут. Биће велико изненађење за када открије да је књига збирка песама Штефана Крауса, аустријског нацисте рођеног у Босни, његов првенац “Каинов ожиљак”. Ово је само један детаљ који довољно говори о свакодневним инцидентима који су се догађали у срцу немачког Трећег рајха, у предвечерје рата каквог свет још није видео. Није Иви, слободоумном и правдољубивом, било лако да сакрије своје људско негодовање и свакога дана навлачи пригодну маску дипломате. Тражио је да се разреши дужности и премести за Београд али му није одобрено. Стога, по функцији, присуствује потписивању Тројног пакта што је увек сматрао мрљом у свом животу, приватном животу обичног човека, патриоте. Андрић у дипломатској служби у Берлину Те две берлинске године биле су и службено и приватно тешке за човека који је морао да игра двоструку игру и скрива праве емоције, како у служби, тако и у кући. Са брачним паром Јовановић био је пријатељ, писао је писма где год би путовао, писма насловљена на обоје а потписивао их са: Иво, мандарин. То је била његова и Миличина интерна шала када је службено требало да посети Кину. Поштујући осећања жене коју је волео, можда још и више јер му је била недостижна, чиста и поносна у својој улози беспрекорне супруге и друга свом мужу, Андрић је у Милици видео идеал: лепа, образована, топла и одмерена, окренута свом човеку иако је добро знала каква осећања је пробудила у другоме. Два мушкарца заљубљена у исту жену, мучни а нераскидиви троугао љубави, осећања дужности, зависти, чежње и чекања, чекања…чекања без наде и јасно изречене жеље, шта је то што би требало променити, а опет са једином жељом да се буде једно са вољеном женом. Јелену, жену које нема исписале су године самовања по безименим и неважним женским загрљајима, оним који не доносе лепоту жељеног додира, који не значе ништа, чак ни број. Сви се стопе у безгласни крик за неким кога нема а морао би бити ту. Три деценије чекања, колико ту има дозивања, радости жељеног сусрета и дрхтаја што му та жена не трчи у загрљај, него је тај “сусрет највечи на свету” (Дучић, “Пољубац је сусрет највечи на свету”) резервисан за неког другог. И тако годинама, деценијама. Судбина им је дала да буду заједно када су се страсти утишале под седом косом и када њихов додир одавно није имао младалачку енергију. Страст је одавно потрошена, разливена по бесплодним загрљајима и веома плодним делима. За Милицу је остала чиста љубав, прекаљена у тридесетогодишњем чекању да је назове својом. Заједно су били на додели Нобелове награде, признања које је више потресло и одушевило све друге него самог писца. Кажу да је вест о награди примио готово равнодушно, журећи кући где га је чекала Милица да заједно раде. Он да пише, а она да исцртава и креира чудесно маштовите костиме за Народно позориште. Кажу и да је била права чаробница да од старих чаршава и џакова прави хаљине и велове, да их боји, прекраја, ради заједно са шваљама и радницима. Две танане и уметничке душе сједињене у дуго очекиваном заједничком животу. За Иву Андрића је то било као она библијска реч, “Нека буде светлост. И би светлост.” Светлост на дугом, тамном и мучном путу чекања са неивесним ишодом. Десет година светлости а онда потпуни мрак. Милица умире 1968. а Иво одлази за њом. Остаје Иво Андрић, књижевник, нобеловац, вазда ћутљив и повученији него што је икад био. Отишао је за њом после седам година. Оставио је много дела и једну реченицу која све објашњава: “Љубав је кад ти и сам поглед на вољену особу измами осмех.” |
са сајта
|