За најпризнатијег југословенског књижевника Иву Андрића се наводи и да је по образовању био историчар. У ствари је на студијама слушао и нека предавања из историје, а назив његове докторске дисертације делује као да је из историје, иако то званично није. У дугом периоду од почетка до краја студија (1912-1924), у четири града државе која се у међувремену и распала (1918), Андрић је био и затвореник, болесник и дипломата, а преживео је и Први светски рат.
Након завршене гимназије у Сарајеву, Андрић је студирање започео јесени 1912. године на Загребачком свеучилишту (универзитету), јединој високој школи на подручју јужнословенских покрајина аустроугарске монархије, у којој је рођен и одрастао. Андрић се одлучио за Мудрословни (филозофски) факултету Краљевског свеучилишта Фрање Јосипа (тадашњег мађарског краља и аустријског цара Франца Јозефа) у Загребу, дајући му предност у односу на преостала два постојећа: Богословни и Право и државословни. „Током првог и другог семестра студија на филозофском факултету, Андрић је похађао математичко-природословни одсек. Вероватно је, по неком строгом распореду надлежне босанске администрације, једино за овај одсек могао добити стипендију.“[1]
Следеће академске године (октобра 1913.) Андрић је прешао у престоници царства – Беч, на студије славистике. Ту је слушао и предавања из историје: „Код Константина Јосифа Јиричека слушао је историју држава и балканских народа у XIII и XIV веку, затим Историју Албаније у средњем веку, као и семинар о старим руским хроникама“.[2] На студијама у Бечу Андрић се није задржао ни цео семестар. У једном свом писму са краја те 1913. године је о свом боравку у Бечу забележио: „Моје живљење у том граду било је добро и корисно: библиотеке, семинари предавања, обиље књига, времена и средстава, али моје здравље веома слабо, нисам ни запажао док није било готово касно: лијечник је установио јак катар и озбиљно ми саветовао да оставим Беч.“[3] У истом писму Андрић је навео и жељу за преласком у Русију. Беч је напустио напустио у време када је међу јужнословенсим студентима који су заступали „интегрално југословенство“ била политика да се бојкотују језик и култура окупатора и да се прелази на словенске универзитете. У једном писму скоро деценију касније је написао „Увек сам знао па и писао да то није срећна земља. То ме је и привукло, као бечког студента, да одем у Краков.“[4]
Тако се Андрић 1914. године нашао на самом истоку Аустроугарске, у граду само 11 километра удаљеном од границе са Русијом. У пољском Кракову се априла 1914. године уписао на филолошки одсек Филозофског факултета чувеног универзитета који је носио име по династији Јагелонаца, чији су оснивачи (пољска принцеза Јадвига и литвански кнез Јагел, који су се венчани 1386. године чиме је настала Пољско-литванска унија, која ће потрајати четири века, док не буде у три деобе подељена између Пруске, Русије и Хабзбуршке монархије, која је 1867. преуређена у Аустро-Угарску, која је 1878. окупирала Андрићеву Босну и Херцеговну) обновили (1400. године) тај универзитет након што је првобитно био запостављен након смрти пољског краља који га је основао давне 1364. године као један од првих у словенском свету, па и у Европи уопште. Град је Андрић „откривао лагано, предано и са узбуђењем [...] највише понет историјом која се, негована кроз дуга времена, ту густо наталожила по градским трговима.“[5] И у Кракову се Андрић задржао само један семестар. Напустио га је чим је чуо да је у Сарајеву, у којем је матурирао престолонаследика државе у којој је живео цео дотадашњи живот убио представник омладинске југословенске националистичке организације „Млада Босна“, којој је и сам припадао.
Из Кракова се вратио у Загреб, одакле је са пријатељем кренуо код његових у Сплит, послушавши савет лекара који су му саветовали боравак на мору. Ту га је затекао ултиматум Аусроугарске Србији (23. јула), почетак мобилизације (26. јула) и објава рата Србији (28. јула). Јутра на дан почетка Првог светског рата Андрић је ухапшен у Сплиту. „Да ви знате шта је тамница (па још сплитска) ви бисте били захвални Богу што сте живи и слободни и цио дан пјевали и трчали по трави.“[6] написао је Андрић у писму неколико месеци касније. Из Сплита је пребачен у Шибеник, а убрзо затим у Марибор. Оптужен је за „велеиздају“. „Аустријске власти су као елемент оптужбе узимале Андрићеву сарадњу у оладинском националистичком покрету, чланке и песме у Черинином „Вихору“ – где је изашла и „Прва прољетна песма“, са алузијом на долазак српске војске – и, вероватно, његов дневник који је према неким изворима запленила аустроугарска полиција.“[7] Доказа за осуду није било, па су власти одустале од даљег гоњења Андрића марта 1915. године. За За место даљег принудног боравак бившем затворенику власти су одредиле Овчарево у близини родног Травника, а касније Зеницу, док није ослобођен прогонства јула 1917. године.
У ратним борбама није учесвовао због болести. Период од регрутације августа 1915. до марта 1917. провео је као болесник у Војној болници у Зеници. Касније је у војсци служио у неборачкој јединици до фебруара 1918. године. Потом се вратио у Загреб и тамо поново уписао Филозофски факултет. Дедијер је (на основу индекса) навео да се Андрић на студије вратио већ почетком априла 1918. године[8] (Аустроугарска је ратовала до почетка новембра), а Караулац „по свршетку рата, неколико месеци по повратку у Загреб“.[9] Похађао је два семестра, лета 1919. су му призната још два које је изгубио јер је током рата „као политички сумњивац био утамничен и интерниран у Марибору и Зеници“, па је тада стекао статус апсолвента. Ни тада није завршио школовање на факултету у Загребу, који је поново напустио отишавши у престоницу, сада већ нове државе, настале распадом претходне.
У Београд је прешао септембра 1919. године на позив свог некадашњег професора из гимназије који га је имановао за секретара у министарству вера. Касније је Андрић прешао у дипломатију (службовао је и у Италији, писао о појави фашизма). Незавршене студије су га, након измене закона, могле коштати посла у државној служби, па је у Грацу, где је тада службовао, наставио студије, брзо дипломирао, а затим и докторирао. Школовање је завршио у Грацу 1924. године докторатом из филозофије, иако тема његове докторске дисертације Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине више звучи као историјска, етнолошка или антрополошка, него филозофска.
Филозофијом се Андрић бавио само кроз своја књижевна дела. У њима је до изражаја дошло и Андрићево интересовање за историју. Тема Андрићевог уметничког оживљавања прошлости је углавном била Босна под страном влашћу.
[1] Мирослав Караулац, Рани Андрић, Београд 2003, стр. 86.
[2] Владимир Дедијер, Књижевност и историја, Београд 1985, 89-90.
[3] Андрићева писма Тугомиру Алауповићу, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1983/2, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 94.
[4] Андрићева писма Зденки Марковић, Свеске Задужбине Иве Андрића, бој 9-10, 1993-1994, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 94.
[5] М. Караулац, Рани Андрић, 112.
[6] Андрићева писма Евгенији Гојмерац, Свеске Задужбине Иве Андрића број 3, 1985, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 130.
[7] М. Караулац, Рани Андрић, 141.
[8] Дедијер, Књижевност и историја, 89-90.
[9] М. Караулац, Рани Андрић, 314.
Након завршене гимназије у Сарајеву, Андрић је студирање започео јесени 1912. године на Загребачком свеучилишту (универзитету), јединој високој школи на подручју јужнословенских покрајина аустроугарске монархије, у којој је рођен и одрастао. Андрић се одлучио за Мудрословни (филозофски) факултету Краљевског свеучилишта Фрање Јосипа (тадашњег мађарског краља и аустријског цара Франца Јозефа) у Загребу, дајући му предност у односу на преостала два постојећа: Богословни и Право и државословни. „Током првог и другог семестра студија на филозофском факултету, Андрић је похађао математичко-природословни одсек. Вероватно је, по неком строгом распореду надлежне босанске администрације, једино за овај одсек могао добити стипендију.“[1]
Следеће академске године (октобра 1913.) Андрић је прешао у престоници царства – Беч, на студије славистике. Ту је слушао и предавања из историје: „Код Константина Јосифа Јиричека слушао је историју држава и балканских народа у XIII и XIV веку, затим Историју Албаније у средњем веку, као и семинар о старим руским хроникама“.[2] На студијама у Бечу Андрић се није задржао ни цео семестар. У једном свом писму са краја те 1913. године је о свом боравку у Бечу забележио: „Моје живљење у том граду било је добро и корисно: библиотеке, семинари предавања, обиље књига, времена и средстава, али моје здравље веома слабо, нисам ни запажао док није било готово касно: лијечник је установио јак катар и озбиљно ми саветовао да оставим Беч.“[3] У истом писму Андрић је навео и жељу за преласком у Русију. Беч је напустио напустио у време када је међу јужнословенсим студентима који су заступали „интегрално југословенство“ била политика да се бојкотују језик и култура окупатора и да се прелази на словенске универзитете. У једном писму скоро деценију касније је написао „Увек сам знао па и писао да то није срећна земља. То ме је и привукло, као бечког студента, да одем у Краков.“[4]
Тако се Андрић 1914. године нашао на самом истоку Аустроугарске, у граду само 11 километра удаљеном од границе са Русијом. У пољском Кракову се априла 1914. године уписао на филолошки одсек Филозофског факултета чувеног универзитета који је носио име по династији Јагелонаца, чији су оснивачи (пољска принцеза Јадвига и литвански кнез Јагел, који су се венчани 1386. године чиме је настала Пољско-литванска унија, која ће потрајати четири века, док не буде у три деобе подељена између Пруске, Русије и Хабзбуршке монархије, која је 1867. преуређена у Аустро-Угарску, која је 1878. окупирала Андрићеву Босну и Херцеговну) обновили (1400. године) тај универзитет након што је првобитно био запостављен након смрти пољског краља који га је основао давне 1364. године као један од првих у словенском свету, па и у Европи уопште. Град је Андрић „откривао лагано, предано и са узбуђењем [...] највише понет историјом која се, негована кроз дуга времена, ту густо наталожила по градским трговима.“[5] И у Кракову се Андрић задржао само један семестар. Напустио га је чим је чуо да је у Сарајеву, у којем је матурирао престолонаследика државе у којој је живео цео дотадашњи живот убио представник омладинске југословенске националистичке организације „Млада Босна“, којој је и сам припадао.
Из Кракова се вратио у Загреб, одакле је са пријатељем кренуо код његових у Сплит, послушавши савет лекара који су му саветовали боравак на мору. Ту га је затекао ултиматум Аусроугарске Србији (23. јула), почетак мобилизације (26. јула) и објава рата Србији (28. јула). Јутра на дан почетка Првог светског рата Андрић је ухапшен у Сплиту. „Да ви знате шта је тамница (па још сплитска) ви бисте били захвални Богу што сте живи и слободни и цио дан пјевали и трчали по трави.“[6] написао је Андрић у писму неколико месеци касније. Из Сплита је пребачен у Шибеник, а убрзо затим у Марибор. Оптужен је за „велеиздају“. „Аустријске власти су као елемент оптужбе узимале Андрићеву сарадњу у оладинском националистичком покрету, чланке и песме у Черинином „Вихору“ – где је изашла и „Прва прољетна песма“, са алузијом на долазак српске војске – и, вероватно, његов дневник који је према неким изворима запленила аустроугарска полиција.“[7] Доказа за осуду није било, па су власти одустале од даљег гоњења Андрића марта 1915. године. За За место даљег принудног боравак бившем затворенику власти су одредиле Овчарево у близини родног Травника, а касније Зеницу, док није ослобођен прогонства јула 1917. године.
У ратним борбама није учесвовао због болести. Период од регрутације августа 1915. до марта 1917. провео је као болесник у Војној болници у Зеници. Касније је у војсци служио у неборачкој јединици до фебруара 1918. године. Потом се вратио у Загреб и тамо поново уписао Филозофски факултет. Дедијер је (на основу индекса) навео да се Андрић на студије вратио већ почетком априла 1918. године[8] (Аустроугарска је ратовала до почетка новембра), а Караулац „по свршетку рата, неколико месеци по повратку у Загреб“.[9] Похађао је два семестра, лета 1919. су му призната још два које је изгубио јер је током рата „као политички сумњивац био утамничен и интерниран у Марибору и Зеници“, па је тада стекао статус апсолвента. Ни тада није завршио школовање на факултету у Загребу, који је поново напустио отишавши у престоницу, сада већ нове државе, настале распадом претходне.
У Београд је прешао септембра 1919. године на позив свог некадашњег професора из гимназије који га је имановао за секретара у министарству вера. Касније је Андрић прешао у дипломатију (службовао је и у Италији, писао о појави фашизма). Незавршене студије су га, након измене закона, могле коштати посла у државној служби, па је у Грацу, где је тада службовао, наставио студије, брзо дипломирао, а затим и докторирао. Школовање је завршио у Грацу 1924. године докторатом из филозофије, иако тема његове докторске дисертације Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине више звучи као историјска, етнолошка или антрополошка, него филозофска.
Филозофијом се Андрић бавио само кроз своја књижевна дела. У њима је до изражаја дошло и Андрићево интересовање за историју. Тема Андрићевог уметничког оживљавања прошлости је углавном била Босна под страном влашћу.
[1] Мирослав Караулац, Рани Андрић, Београд 2003, стр. 86.
[2] Владимир Дедијер, Књижевност и историја, Београд 1985, 89-90.
[3] Андрићева писма Тугомиру Алауповићу, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1983/2, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 94.
[4] Андрићева писма Зденки Марковић, Свеске Задужбине Иве Андрића, бој 9-10, 1993-1994, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 94.
[5] М. Караулац, Рани Андрић, 112.
[6] Андрићева писма Евгенији Гојмерац, Свеске Задужбине Иве Андрића број 3, 1985, цитирано према М. Караулац, Рани Андрић, 130.
[7] М. Караулац, Рани Андрић, 141.
[8] Дедијер, Књижевност и историја, 89-90.
[9] М. Караулац, Рани Андрић, 314.