Радови ученика
О Иви Андрићу
Данило Јовановић IV-2
Права љубав вечито питање,дилема, несигурност, вера и невера, потрага за доказом...Нада да оваква љубав постоји улива нам свакако животна прича Иве Андрића, јединог Нобеловца са наших простора, самотњака у свим биографијама, великана каквог скоро нећемо имати, човека који је 30 година волео и чекао једну жену.
У његовим књижевним делима срећемо лепезу женских ликова, сеоских и градских девојака, госпођа и контеса, али само једна од свих њих је „Јелена, жена које нема“ – приповетка без фабуле, у којој је Андрић изнео осећања за која нико није слутио да заиста постоје дубоко у њему. Сви су мислили да Јелена само плод пишчеве маште, неслутећи праву бујицу осећања човека који заиста дуго и искрено воли једну жену која не може бити његова - па је зато нема.
Андрић, познат по својој затворености, дуги низ година је био љубоморни чувар своје тајне. Неки су га сматрали самотњаком, незнајући да је био заљубљен у Милицу Бабић Јовановић (костимографкиња Народног позоришта у Београду), жену свог пријатеља Ненада Јовановића, жену којој се није надао, жену коју нема али која, као плод његове маште, често долази код њега на разним местима у разним ситуацијама, далека, дивна, недостижна !
Као да се придржавао чувене мисли Бернарда Шоа: „Ни једну тајну нећете боље сачувати од оне о којој свако нагађа“, свакодневно јој је писао писма која је слао на адресе где она тек треба да стигне, како би је пошта дочекала и изненадила. Све до смрти Ненада, Андрић своја писма почиње са : „Драги пријатељи“ и свако потписује надимком који му је Милица дала пре једног поласка на пут – Мандарин. Овакав начин љубавне игре прихватила је и она. Не надајући се ничему, стрпљиво је чекао. „Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је исчекујем!“
Ненад умире 1957 године и тада наступа период неподношљивог јада заклетог нежење који више не може и неће да живи без ње, позоришне сликарке (како је имао обичај да је зове). Годину и по дана касније су се венчали. Тек тада је признао да је пишући причу „Јелена, жена које нема“ имао на уму своју садашњу супругу. У прилог томе да је његова љубав била права, искрена и снажна, она која расте од јутра према вечери, она које је више данас него јуче, а много мање него сутра, говори података да сада већ ожењен, 60-годишњи Андрић наставља са својих путовања да пише љубавна писма у којима се, попут несташног дечака, удвара својој супрузи Милици.
Вест да је роман „На Дрини ћуприја“ оцењен као ремек – дело југословнске књижевности, и да је његов аутор добио Нобелову награду, је стигла убрзо након тога (1961.године). У раскошно плавој балској хаљини Милица је присуствовала церемонији уручења ове велике награде свом мужу Иви Андрићу.
Милица је после дуге и тешке болести, преминула 1968.године. Он ју је волео и после њене смрти.
„Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, икао нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.“ Ове речи су му помогле да поднесе огромну празнину која га је раздирала до краја живота (1975.године).
Данило Јовановић IV-2
Права љубав вечито питање,дилема, несигурност, вера и невера, потрага за доказом...Нада да оваква љубав постоји улива нам свакако животна прича Иве Андрића, јединог Нобеловца са наших простора, самотњака у свим биографијама, великана каквог скоро нећемо имати, човека који је 30 година волео и чекао једну жену.
У његовим књижевним делима срећемо лепезу женских ликова, сеоских и градских девојака, госпођа и контеса, али само једна од свих њих је „Јелена, жена које нема“ – приповетка без фабуле, у којој је Андрић изнео осећања за која нико није слутио да заиста постоје дубоко у њему. Сви су мислили да Јелена само плод пишчеве маште, неслутећи праву бујицу осећања човека који заиста дуго и искрено воли једну жену која не може бити његова - па је зато нема.
Андрић, познат по својој затворености, дуги низ година је био љубоморни чувар своје тајне. Неки су га сматрали самотњаком, незнајући да је био заљубљен у Милицу Бабић Јовановић (костимографкиња Народног позоришта у Београду), жену свог пријатеља Ненада Јовановића, жену којој се није надао, жену коју нема али која, као плод његове маште, често долази код њега на разним местима у разним ситуацијама, далека, дивна, недостижна !
Као да се придржавао чувене мисли Бернарда Шоа: „Ни једну тајну нећете боље сачувати од оне о којој свако нагађа“, свакодневно јој је писао писма која је слао на адресе где она тек треба да стигне, како би је пошта дочекала и изненадила. Све до смрти Ненада, Андрић своја писма почиње са : „Драги пријатељи“ и свако потписује надимком који му је Милица дала пре једног поласка на пут – Мандарин. Овакав начин љубавне игре прихватила је и она. Не надајући се ничему, стрпљиво је чекао. „Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је исчекујем!“
Ненад умире 1957 године и тада наступа период неподношљивог јада заклетог нежење који више не може и неће да живи без ње, позоришне сликарке (како је имао обичај да је зове). Годину и по дана касније су се венчали. Тек тада је признао да је пишући причу „Јелена, жена које нема“ имао на уму своју садашњу супругу. У прилог томе да је његова љубав била права, искрена и снажна, она која расте од јутра према вечери, она које је више данас него јуче, а много мање него сутра, говори података да сада већ ожењен, 60-годишњи Андрић наставља са својих путовања да пише љубавна писма у којима се, попут несташног дечака, удвара својој супрузи Милици.
Вест да је роман „На Дрини ћуприја“ оцењен као ремек – дело југословнске књижевности, и да је његов аутор добио Нобелову награду, је стигла убрзо након тога (1961.године). У раскошно плавој балској хаљини Милица је присуствовала церемонији уручења ове велике награде свом мужу Иви Андрићу.
Милица је после дуге и тешке болести, преминула 1968.године. Он ју је волео и после њене смрти.
„Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, икао нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.“ Ове речи су му помогле да поднесе огромну празнину која га је раздирала до краја живота (1975.године).
Иво Андрић, државник
Ана Ракић IV-2
Један од најпознатијих писаца са наших простора, добитник Нобелове награде- Иво Андрић, истакао се не само у свом књижевном ствараластву већ и на пољу политике.
Као гимназијалац, Андрић је био велики поборник интегралног југословенства и припадник националистицког покрета Млада Босна.
Оснивање Српско-хрватске напредне организације крајем 1911. у Сарајеву било је револуционарно јер до тада није било заједницких српских и хрватских удружења у средњим школама. Гимназијалац, Иво Андрић, испрва је био председник у Хрватској напредној организацији да би потом постао први председник Српско-хрватске напредне омладине, која је чинила духовно и револуционарно језгро „Младе Босне“.
„Млада Босна“ никада није била организовани покрет са јасним програмом, већ више снажно,револуционарно стање духа младе генерације. Осим заједницке основе-изразитог, борбеног, антихабзбуршког духа –у њиховим погледима на свет мешале су се најразличитије идеје- од социјалистичких до митско-националних. Дружећи се са револуционарима, Андрић је, као најмлађи могао много да научи о револуционарној борби и о уметности.
Забележено је да је Андрић као председник удружења „тактичким држањем“ знао да отклони несугласице и зближи ђаке, а већ је имао књижевну репутацију међу њима и уживао је нарочит углед и поверење. Већ тада је развијао свој преговарачки дар и моћ толеранције, као и способност да постане „невидљив“ када је то потребно.
У рану јесен 1912.године Андрић напушта Сарајево, заувек за собом остављајући идеју о промени света. 14.октобра 1912. уписује зимски семестар прве године студија филозофије на Мудрословенском факултету у Загребу. 1914.године одлази у Краков. Боравак у Кракову, за који каже да му је било дивно искуство, он прекида, и враћа се у своју земљу. 28.06.1914. Гаврило Принцип починио је атентат на престолонаследника Хабзбуршке монархије. Крајем јула, бивши младобосанац,сумњив полицији због своје револуционарне младалачке прошлости,бива ухапшен у Сплиту и на робији проводи девет месеци. Неправедни пад иза решетака оставља дубок траг у Андрићевом бићу.
По завршетку робије, у Овчареву и Зеници остаје до лета 1917. Због болести плућа одлази у Загреб на лечење где дочекује општу амнестију и активно се укључује у припрему часописа „Књижевни југ“.
У Загребу га затише слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум. Незадовољан атмосфером у Загребу, почетком октобра 1919.године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио. Дружи се са Црњанским,Винавером,Пандуровићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва.
Већ поцетком 1920.године Андрић започиње врло успешну дипломатску каријеру постављењем у посланиству при Ватикану. С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Почетком 1923. године био је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, претио му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић је одабрао другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током те године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења. У јуну 1924. у Грацу, одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Октобра месеца 1926. бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века . С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части.
У периоду између Првог и Другог светског рата, налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Пише писмо Српској књижевној задрузи да за време док „народ пати и страда“ не објављује његове приповетке.
Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник Трећег заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ.
Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине. Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове.
Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.
1964. борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног директора Јагелонског универзитета.
Следећих неколико година он настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге, Иво Андрић.
Ана Ракић IV-2
Један од најпознатијих писаца са наших простора, добитник Нобелове награде- Иво Андрић, истакао се не само у свом књижевном ствараластву већ и на пољу политике.
Као гимназијалац, Андрић је био велики поборник интегралног југословенства и припадник националистицког покрета Млада Босна.
Оснивање Српско-хрватске напредне организације крајем 1911. у Сарајеву било је револуционарно јер до тада није било заједницких српских и хрватских удружења у средњим школама. Гимназијалац, Иво Андрић, испрва је био председник у Хрватској напредној организацији да би потом постао први председник Српско-хрватске напредне омладине, која је чинила духовно и револуционарно језгро „Младе Босне“.
„Млада Босна“ никада није била организовани покрет са јасним програмом, већ више снажно,револуционарно стање духа младе генерације. Осим заједницке основе-изразитог, борбеног, антихабзбуршког духа –у њиховим погледима на свет мешале су се најразличитије идеје- од социјалистичких до митско-националних. Дружећи се са револуционарима, Андрић је, као најмлађи могао много да научи о револуционарној борби и о уметности.
Забележено је да је Андрић као председник удружења „тактичким држањем“ знао да отклони несугласице и зближи ђаке, а већ је имао књижевну репутацију међу њима и уживао је нарочит углед и поверење. Већ тада је развијао свој преговарачки дар и моћ толеранције, као и способност да постане „невидљив“ када је то потребно.
У рану јесен 1912.године Андрић напушта Сарајево, заувек за собом остављајући идеју о промени света. 14.октобра 1912. уписује зимски семестар прве године студија филозофије на Мудрословенском факултету у Загребу. 1914.године одлази у Краков. Боравак у Кракову, за који каже да му је било дивно искуство, он прекида, и враћа се у своју земљу. 28.06.1914. Гаврило Принцип починио је атентат на престолонаследника Хабзбуршке монархије. Крајем јула, бивши младобосанац,сумњив полицији због своје револуционарне младалачке прошлости,бива ухапшен у Сплиту и на робији проводи девет месеци. Неправедни пад иза решетака оставља дубок траг у Андрићевом бићу.
По завршетку робије, у Овчареву и Зеници остаје до лета 1917. Због болести плућа одлази у Загреб на лечење где дочекује општу амнестију и активно се укључује у припрему часописа „Књижевни југ“.
У Загребу га затише слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба,Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум. Незадовољан атмосфером у Загребу, почетком октобра 1919.године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио. Дружи се са Црњанским,Винавером,Пандуровићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва.
Већ поцетком 1920.године Андрић започиње врло успешну дипломатску каријеру постављењем у посланиству при Ватикану. С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Почетком 1923. године био је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, претио му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић је одабрао другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током те године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења. У јуну 1924. у Грацу, одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Октобра месеца 1926. бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века . С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части.
У периоду између Првог и Другог светског рата, налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Пише писмо Српској књижевној задрузи да за време док „народ пати и страда“ не објављује његове приповетке.
Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник Трећег заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ.
Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине. Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове.
Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.
1964. борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног директора Јагелонског универзитета.
Следећих неколико година он настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге, Иво Андрић.
Иво Андрић
Писац говори својим делом
Даница Николић IV-2
Познато је да Иво Андрић није волео да претерано и директно исказује своју личност, као и књижевне врсте које настоје да пренесу тежишта интересовања читаоца, слушаоца, или гледаоца са остварења на творца. Када је био суочен са питањима о себи и субјективним стваралачким дилемама, одговарао je: треба се окренути делу, а оставити личност писца по страни.
Такође, лични исказ и субјективни прилаз појавама надмашују шире објективизације и универзалне категорије људскога духа.
Није дозволио да се драматизују његови романи и приповетке, објашњавајући да у драматизацијама није изражена драмска напетост, што није адекватно пишчевом размишљању. Више пута је истакао личну одбојност према позоришту и позоришном извођењу, и давао је предност циркусу као спонтанијој и човечнијој форми извођачке уметности.
Такође, разлог због којих није волео да га интервјуишу и што није волео јавне манифестације може се тражити и у његовом животу који је протекао у преданости свом занату (књижевном) и поред тога што је савесно обављао своје дипломатске послове.
Књига остаје за сва времена, а жива реч (разговор уживо) се временом заборавља, избледи. Иво Андрић је о свету, али и о себи, довољно рекао у својим делима, извандредним и сликовитим описима и искуственим пројекцијама стварности.
Пред вама су једна од Андрићевих најкраћих прича и један запис, из књиге „Сусрет“, која је објављена 2012. године, као обележавање 120 година од рођења нашег Нобеловца.
Песма
Она је одјекнула у мени једног јутра, у неколико случајних речи; музика за песму и игру у исто време.
И доцније се стално јављала у одломцима речи и ритма, и за певање и за игру.
Песма коју ће многи- не мислећи, не знајући можда откуд долази и како се зове- дуго певати и дуго по њој играти, у Алпима и далеко од њих, свуда по свету.
И сад јој чујем ослабљени и нејасни одјек. И сам не знам, и не питам се, да ли то још и сада тече у мени, или други певају и играју, тамо у Алпима, и свуда по свету.
Песма младости
Горко и тамно, како само у младости може бити, на једној тачки, у једном минуту младости. Никог да нам покаже правац и означи циљ. Горко, горко и тамно.
Толики су бродови запловили овим морем, и ниједан се није вратио, па неће ни наш. Шта мари? Пловићемо са истим смислом са којим су и они пловили, и стићи ћемо. Где? Ако не на неку суђену обалу, а онда до неодређене тачке на пучини, до тачке која је последња и која ће бар по томе имати право да се назове: циљ. Пловићемо и стићи ћемо као милиони људи пре нас, милиони са нама, милиони после нас. Што да се колебамо? Од чега да стрепимо? Зашто да одлуком и покретом не разбијемо горки и тамни минут пред собом, и не кренемо даље- пут циља?
Ако се до сада нисте заинтересовали за читање Андрићевих мисли и дела, надам се да вас овај кратак текст надахњује да започнете једно вредно и занимљиво путовање кроз безброј слика и портрета људи о којима пише, о ономе што се дешава или може десити сваком човеку на Зеленој планети.
Писац говори својим делом
Даница Николић IV-2
Познато је да Иво Андрић није волео да претерано и директно исказује своју личност, као и књижевне врсте које настоје да пренесу тежишта интересовања читаоца, слушаоца, или гледаоца са остварења на творца. Када је био суочен са питањима о себи и субјективним стваралачким дилемама, одговарао je: треба се окренути делу, а оставити личност писца по страни.
Такође, лични исказ и субјективни прилаз појавама надмашују шире објективизације и универзалне категорије људскога духа.
Није дозволио да се драматизују његови романи и приповетке, објашњавајући да у драматизацијама није изражена драмска напетост, што није адекватно пишчевом размишљању. Више пута је истакао личну одбојност према позоришту и позоришном извођењу, и давао је предност циркусу као спонтанијој и човечнијој форми извођачке уметности.
Такође, разлог због којих није волео да га интервјуишу и што није волео јавне манифестације може се тражити и у његовом животу који је протекао у преданости свом занату (књижевном) и поред тога што је савесно обављао своје дипломатске послове.
Књига остаје за сва времена, а жива реч (разговор уживо) се временом заборавља, избледи. Иво Андрић је о свету, али и о себи, довољно рекао у својим делима, извандредним и сликовитим описима и искуственим пројекцијама стварности.
Пред вама су једна од Андрићевих најкраћих прича и један запис, из књиге „Сусрет“, која је објављена 2012. године, као обележавање 120 година од рођења нашег Нобеловца.
Песма
Она је одјекнула у мени једног јутра, у неколико случајних речи; музика за песму и игру у исто време.
И доцније се стално јављала у одломцима речи и ритма, и за певање и за игру.
Песма коју ће многи- не мислећи, не знајући можда откуд долази и како се зове- дуго певати и дуго по њој играти, у Алпима и далеко од њих, свуда по свету.
И сад јој чујем ослабљени и нејасни одјек. И сам не знам, и не питам се, да ли то још и сада тече у мени, или други певају и играју, тамо у Алпима, и свуда по свету.
Песма младости
Горко и тамно, како само у младости може бити, на једној тачки, у једном минуту младости. Никог да нам покаже правац и означи циљ. Горко, горко и тамно.
Толики су бродови запловили овим морем, и ниједан се није вратио, па неће ни наш. Шта мари? Пловићемо са истим смислом са којим су и они пловили, и стићи ћемо. Где? Ако не на неку суђену обалу, а онда до неодређене тачке на пучини, до тачке која је последња и која ће бар по томе имати право да се назове: циљ. Пловићемо и стићи ћемо као милиони људи пре нас, милиони са нама, милиони после нас. Што да се колебамо? Од чега да стрепимо? Зашто да одлуком и покретом не разбијемо горки и тамни минут пред собом, и не кренемо даље- пут циља?
Ако се до сада нисте заинтересовали за читање Андрићевих мисли и дела, надам се да вас овај кратак текст надахњује да започнете једно вредно и занимљиво путовање кроз безброј слика и портрета људи о којима пише, о ономе што се дешава или може десити сваком човеку на Зеленој планети.