Простор вековима оптерећен
измешаношћу идентитета као инспирација
Тема Андрићевог уметничког оживљавања прошлости је углавном била Босна под страном влашћу. На простору Босне живели су православни Срби и католички Хрвати, а ситуација се закомпликовала када се (у 15. веку) појавила исламска власт, чију су веру и идентитет неки прихватили. На том балканском простору власт (османских) царева са центром на Блиском истоку наследило је (1878) хришћанско (католичко Хабзбуршко) царство из средње Европе. Њихова (вишевековна) дуговечност је, у историјском контексту, ипак била само привремена. Страна власт је окончана са завршетком првог светског рата (1918), када је настала југословенска држава, која је покушала да обједини простор вековима оптерећен измешаношћу идентитета. Колико је Југолавија у томе била успешна Андрић је могао лично да се увери у времену током којег је налазио инспирацију за своје стварање.
Историјски оквир
Андрићевих романа
Иво Андрић је написао три романа, од којих два имају историјске мотиве (На Дрини ћуприја, Травничка хроника) као и незавршени роман Омер-паша Латас и роман-новела Проклета авлија. На Дрини ћуприја и Травничка хроника се баве колективом у босанском насељу у одређеном историјском периоду, а Омер-паша Латас и Проклета авлија историјском личношћу. Травничка хроника се бави Травником, као везирским градом у доба Наполеонових ратова, а На Дрини Ћуприја обухвата дужи период, од почетка турске владавине до Првог светског рата.
У роману Омер-паша Латас радња се одвија средином XIX века. Главни лик је прослављени турски војсковођа, рођен као Србин у Хрватској. Приказана је личност која се одрекла порекла зарад успеха, искористивши прилику које су пружале историјске околности.
Проклета авлија је настала као прерада првобитне верзије обимнијег романа о Џем-султану, полубрату султана Бајазита II (1481-1512). Њихов отац, султан Мемед II Освајач (1451-1481) је освојио Цариград (1453), Србију (1459), Босну (1463) и Херцеговину (1481). Након његов смрти млађи Џем је покушао да га наследи, али га је старији полубрат Бајазит поразио. Џем је побегао и у изгнанству остао до краја (бурног) живота.
Прича о Џем-султану је тек мали део Проклете авлије, у којој се Андрић „није бавио историјом већ измишљеним јунаком који понавља трагична искуства историјске личности“.[1] Приповедачки је обликовао своје представе о тамници и младалачким искуствима у њој у сложеној форми приче у причи, посредством које се савремени садржаји (универзални мотив сукоба индивидуалне свести и репресивне државе) приказују на примеру теме из прошлости.
У Проклетој авлији, како су у народу звали затвор у Цариграду, у четвртом поглављу се појавио лик младог историчара Ћамила. Он се после велике љубави коју није успео да крунише женидбом, потпуно посветио историјским студијама и фанатично изучавао живот несуђеног султана Џема (о којем приповеда у петом поглављу). У његову судбину млади историчар се толико уживео, да се у лудилу поистоветио са њим. Власт је у томе видела напад на тадашњег султана.
„Настанак Проклете авлије из историјског романа о султану Џему сведочи да је Андрић овде, као и у другим делима, полазио од података, од онога што представља живи ток историје, а потом их у процесу писања одстрањивао и надграђивао визијом о вечном сукобљавању појединаца са собом и људима око себе.“[2]
Литература:
[1] Вучковић, 231.
[2] Вучковић, 247.
измешаношћу идентитета као инспирација
Тема Андрићевог уметничког оживљавања прошлости је углавном била Босна под страном влашћу. На простору Босне живели су православни Срби и католички Хрвати, а ситуација се закомпликовала када се (у 15. веку) појавила исламска власт, чију су веру и идентитет неки прихватили. На том балканском простору власт (османских) царева са центром на Блиском истоку наследило је (1878) хришћанско (католичко Хабзбуршко) царство из средње Европе. Њихова (вишевековна) дуговечност је, у историјском контексту, ипак била само привремена. Страна власт је окончана са завршетком првог светског рата (1918), када је настала југословенска држава, која је покушала да обједини простор вековима оптерећен измешаношћу идентитета. Колико је Југолавија у томе била успешна Андрић је могао лично да се увери у времену током којег је налазио инспирацију за своје стварање.
Историјски оквир
Андрићевих романа
Иво Андрић је написао три романа, од којих два имају историјске мотиве (На Дрини ћуприја, Травничка хроника) као и незавршени роман Омер-паша Латас и роман-новела Проклета авлија. На Дрини ћуприја и Травничка хроника се баве колективом у босанском насељу у одређеном историјском периоду, а Омер-паша Латас и Проклета авлија историјском личношћу. Травничка хроника се бави Травником, као везирским градом у доба Наполеонових ратова, а На Дрини Ћуприја обухвата дужи период, од почетка турске владавине до Првог светског рата.
У роману Омер-паша Латас радња се одвија средином XIX века. Главни лик је прослављени турски војсковођа, рођен као Србин у Хрватској. Приказана је личност која се одрекла порекла зарад успеха, искористивши прилику које су пружале историјске околности.
Проклета авлија је настала као прерада првобитне верзије обимнијег романа о Џем-султану, полубрату султана Бајазита II (1481-1512). Њихов отац, султан Мемед II Освајач (1451-1481) је освојио Цариград (1453), Србију (1459), Босну (1463) и Херцеговину (1481). Након његов смрти млађи Џем је покушао да га наследи, али га је старији полубрат Бајазит поразио. Џем је побегао и у изгнанству остао до краја (бурног) живота.
Прича о Џем-султану је тек мали део Проклете авлије, у којој се Андрић „није бавио историјом већ измишљеним јунаком који понавља трагична искуства историјске личности“.[1] Приповедачки је обликовао своје представе о тамници и младалачким искуствима у њој у сложеној форми приче у причи, посредством које се савремени садржаји (универзални мотив сукоба индивидуалне свести и репресивне државе) приказују на примеру теме из прошлости.
У Проклетој авлији, како су у народу звали затвор у Цариграду, у четвртом поглављу се појавио лик младог историчара Ћамила. Он се после велике љубави коју није успео да крунише женидбом, потпуно посветио историјским студијама и фанатично изучавао живот несуђеног султана Џема (о којем приповеда у петом поглављу). У његову судбину млади историчар се толико уживео, да се у лудилу поистоветио са њим. Власт је у томе видела напад на тадашњег султана.
„Настанак Проклете авлије из историјског романа о султану Џему сведочи да је Андрић овде, као и у другим делима, полазио од података, од онога што представља живи ток историје, а потом их у процесу писања одстрањивао и надграђивао визијом о вечном сукобљавању појединаца са собом и људима око себе.“[2]
Литература:
- Владимир Дедијер, Књижевност и историја, Београд 1985.
- Андреј Митровић, Култура и историја, Београд 2008, стр. 7-11.
- Радован Вучковић, Андрић - историја и личност, Београд 2002.
[1] Вучковић, 231.
[2] Вучковић, 247.